Moj zadatak je bio da Novosađanima vratim njihovu zgradu. Godinama je Radnički univerzitet bio mesto susreta stanovnika ovog grada. Mesto gde su se okupljali na izložbama i predavanjima, učili strane jezike ili neke zanate, posećivali biblioteku il klub na poslednjem spratu. Do požara koji se dogodio 2000. godine, na vrhu zgrade se nalazio i Radio 021. Ta staklena kula bila je simbol modernizacije grada, „plava lepotica“, kako su je zvali, i Njujork u Novom Sadu. Kada je izgorela, ostala je neopisiva tuga, koja je trajala duže od dvadeset godina. Znači, imao sam samo zadatak da vratim taj arhitektonski objekat Novosađanima. Naravno, uz ugradnju novih i savremenih materijala, korišćenjem novih tehnologija, ali sa idejom da sačuvam identitet.

Bilo je problema od samog početka projektovanja. Vremenski period od dvadeset godina koliko objekat nije bio korišćen i kako je ogoljen stojao, kao i uticaj atmosferskih prilika i neprilika, ostavili su ozbiljan trag na njegovoj konstrukciji. Prvi zadatak je bio da se statički sanira, da se obezbedi njegova sigurnost i da se tek onda krene u ozbiljan zahvat rekonstrukcije. U tom delu posla najveći doprinos su dale kolege sa Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada, uz veoma profesionalnu koordinaciju od strane projektnog biroa „Tim Inženering Sistem“ kao glavnog projektanta rekonstrukcije, na čelu sa arhitektom Aleksandrom Kovjanićem.

Nakon sanacije postojećeg konstruktivnog sistema bilo je potrebno prilagoditi Idejno rešenje, kako bi se na najoptimalniji način izvršila rekonstrukcija. Podrazumevala se upotreba savremenih materijala, a pošto je sam objekat predviđen kao staklena vertikala, odabir fasadnih elemenata kao što su alu-profili i izbor staklenih površina u odnosu na orijentaciju objekta bili su preduslov da se formira omotač koji će zadovoljiti sve energetske principe koji su zahtevani na ovom objektu. A osnovni zahtev investitora bio je da se ostvare što veće prozračne staklene površine, kako bi i vizure iz unutrašnjeg prostora ka gradu bile što dominantnije. To je bio pre svega arhitektonski izazov, koji je na sreću korisnika prostora dobro rešen.

Svakako, obezbeđenje dobre organizacije prostora. Projektni biro „Synthesis Quatro“ radio je enterijerska rešenja. Od početka, moja arhitektonska razmišljanja išla su za tim da se neutrališe granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Drugim rečima, da i enterijer postane deo arhitekture. I u tome se uspelo. Pogotovo što se u načinu razmišljanja o unutrašnjem prostoru išlo na očuvanje betonskih elemenata, što sitnorebraste tavanice, što ogoljenih postojećih betonskih stubova. Na taj način se ostvarila direktna veza sa postojećom strukturom i elementima koji su postali direktno deo estetike unutrašnjeg prostora.

Meni je lično bliže projektovanje novog objekta. Manje ima ograničavajućih faktora, sloboda oblikovanja je nešto što ti omogućava da se na arhitektonski način daleko lakše artikulišeš nego kad se radi rekonstrukcija. Opet, sama rekonstrukcija je neverovatan izazov. Od postojeće strukture, uz poštovanje svih njenih elemenata, treba napraviti novi identitet objekta, dati mu nov duh i stvoriti uslove za novi život objekta. Sve to, koliko je teško toliko je i humano – produžiti nečije postojanje, pa makar to bio i arhitektonski objekat. A odgovornost je velika, i zato sam na vrlo savestan i emotivan način bio sve vreme angažovan tokom rekonstrukcije Radničkog univerziteta.

Kada radite rekonstrukciju objekta koji je građen pre pola veka, imate problem sa prilagođavanjem nasleđenih elemenata svojim rešenjima i novim standardima, pravilnicima i uslovima gradnje koja je sada aktuelna. S obzirom na predistoriju objekta, puno se vodilo računa o zaštiti objekta od požara.

Od samih horizontalnih protivpožarnih prekida na fasadi, koji su postali deo arhitekture, do zona zaštite od požara i vertikalnog protivpožarnog evakucionog stepeništa. Sigurnost je bila na prvom mestu, i zato su morali biti obezbeđeni svi traženi uslovi.

Uvek sam osećao strah da li ću održati kontinuitet u projektovanju. Ima sjajnih arhitekata koji bljesnu pa nestanu, a meni je bila želja da trajem, naravno pre svega u arhitektonskom smislu. A bilo je ključnih momenata u mojoj karijeri, od samog početka i učenja u Zavodu za urbanizam Novi Sad, gde sam sticao saznanja o tome šta je grad, do pokušaja bavljenja politikom, rada sa mladim studentima u okviru Fakulteta tehničkih nauka. Ali ključni trenutak u mojoj karijeri dogodio se 2005. godine, pre dvadeset godina, kad sam rešio da osnujem Arhitektonski studio Kuzmanov and Partners. Tada sam dobio vetar u leđa i stvorio okruženje u okviru kojeg sam mogao da stvaram i napredujem. To je pravac koji pratim i danas.

Da li iza nekog projekta možete da kažete da stoji Vaš lični potpis, po kojem se prepoznaje Vaš rad?

Moja produkcija nije velika, ali je primetna u Novom Sadu. Volim kad mi kolege prepoznaju arhitekturu i kažu „Ovo je Lazina kuća“. A svaka od tih kuća ima neku osobenost, po kojoj je viđena i primećena. Trudim se da zgrade budu prepoznatljive, i moj lični potpis je na svakoj od njih. Arhitektura mora biti igra, i ja pokušavam da uživam u toj igri. Možda je ta arhitektonska igra i moj lični potpis na svakom mom objektu, a to opet prepoznaju i klijenti i korisnici, a i sami posmatrači moje arhitekture.

Nagrada UAS-a „Aleksej Brkić“ dodeljena mi je za konkretan objekat, odnosno za rekonstrukciju Radničkog univerziteta, kao što je nagrada „Ranko Radovič“ dobijena za isti objekat, ali od ULUPUDS-a. Sada ta nova Palata VEGA IT – Radnički živi i kroz priznanja koja je dobila. To je svakako i potvrda da je i investitor prepoznao i mene kao autora i moju arhitektonsku ideju, i imao puno poverenje da će nakon rekonstrukcije objekat nastaviti da živi jednim novim životom. Te nagrade su i meni lično potvrda da Velika nagrada arhitekture za životno delo nije slučajno dodeljena meni pre par godina. Drago mi je da kolege cene moje dugogodišnje bavljenje arhitekturom, kako razmišljam, kako se ophodim prema esnafu i na koji način stvaram.

I za kraj, kao inspiracija nam je poslužio naziv Vaše retrospektivne izložbe povodom Velike nagrade arhitekture za životno delo UAS-a – „I posle 30 godina –arhitekta“. Kako doživljavate sâm čin projektovanja i koje su sličnosti i razlike u odnosu na vreme kada ste započinjali profesionalni put?

Rekao sam na otvaranju te izložbe u Savezu inženjera i tehničara Srbije, da je period od 30 godina kratak, ali da dugo traje. Hteo sam tim naslovom izložbe samo da potvrdim da sam i posle toliko godina, i dalje samo arhitekta koji sanja svoje arhitektonske snove. I kad sam počinjao i sada – ti snovi su isti. Kontinuitet koji sam održao što se tiče projektovanja, i očigledno kvalitet, čine me srećnim. Iako je moj odnos prema arhitekturi identičan kao i kad sam počinjao, želim i dalje da se dokazujem, da projektujem i izvodim objekte. Želim da ta arhitektonska vrtoglavica koju sam stvorio u svojoj glavi još na početku karijere, nikad ne prestane.