Intervju: Đorđe Bajilo, d.i.a.

Arhitektura je definitivno timski sport. Od kada je sveta i veka, ljudi se okupljaju, traže spektakl, grupu, traže nešto “drugo sporedno”. Sve to uslovljava i spektakularni objekat, bio on hipodrom, stadion ili koloseum. Oduvek je važilo ono iskonsko – hleba i igara. To je u prirodi čoveka. Pored onoga ko priređuje taj spektakl – bio on trka konja, utakmica, pozorište, uvek je postojao i onaj ko objekte spektakla kreira i gradi. I to je uvek važno, za svaku epohu i svaku ideologiju, za svakog vladara i svako društvo.

Radili smo zaista mnogo sportskih objekata, od sportskih hala, stadiona, svih mogućih vrsta bazena, otvorenih terena, pa do nekih potpuno specifičnih projekata na kojima zaista mora da se uloži puno truda, poput veslačkog centra ili recimo atletske dvorane.

Od sportskih objekata, za sada, bez ikakve sumnje, imamo dva miljenika. To su Bemax Arena u Podgorici i zatvoreni bazen u Sremskoj Mitrovici. Na prvom smo zaista imali priliku da uživamo i radimo nešto kapitalno za tu zajednicu, grad, državu. Objekat koji je konstruktersko delo velikog doajena srpskog graditeljstva, Đorđa Zlokovića, smo iz prevaziđenog i potpuno ruiniranog zatvorenog bazena pretvorili u supermodernu arenu u kojoj su do sada održani broji sportski događaji ali i kongres jedne partije, nekoliko koncerata, nedelja mode, sajam knjiga pa sve do, nažalost, kovid bolnice.

Mitrovački bazen je, pak, simbol pobede i zajedničke borbe investitora i projektanta nad ustaljenim praksama gradnje javnih objekata, pa još putem javnih nabavki. Pobedili smo i građani Mitrovice danas imaju priliku da uživaju a uprava bazena ima objekat koji je funkcionalan i racionalan. To je zaista retko za sportske objekte i zato je ovaj primer važan. Dobro odmeren koncept, investicija i dobar koncept korišćenja nasuprot megalomanije, nerealnih želja i suludog ulaganja. Nažalost, ovog drugog je više.

 

Svaka specijalnost nosi svoju težinu. Meni možda više smeta kako neke kolege olako pristupaju nekom problemu ili projektu. Zaista mi nije jasno kako neko može da isprojektuje, recimo, stadion a da ga „ne živi“, da tako kažem. Ako niste nikada išli na stadion, kako možete da ga isprojektujete? I kako taj projekat onda može da bude dobar? Tu leži razlika između stadiona i ostalih objekata, u arhitekturi spektakla. Mi, recimo, skoro uopšte ne radimo industrijske objekte. To nama nije privlačno, ne vidimo neki poseban izazov. Možda grešimo, naravno – menadžerski gledano. Umesto toga, volimo stadione i hotele pa se mučimo ali i – uživamo.

 

Gde leži specifičnost sportskih objekata? 

Zamislite da radite neki projekat, poput veslačkog centra ili termi, a niko nikada pre vas u ovoj zemlji to nije radio. Nema pravilnika, nema konstultanta, nema iskustava, nema sagovornika u sportskim savezima. Sve mi sami, internet i knjige, i iskustva iz inostranstva. U ovim situacijama nam je od ogromne pomoći sjajno Međunarodno udruženje za sport i rekreaciju – IAKS, čiji smo članovi od 2007. godine.

 

Od malena, verovatno. Moj diplomski rad je bio novi stadion FK Vojvodina i sada, posle 16 godina, imam kosmičku sreću da zaista i radim taj projekat, punog srca. Razne sportove sam trenirao, ništa profesionalno, naravno. Obožavam fudbal do granice ludila, generalno sport. Bio sam na preko 400 stadiona širom sveta, svuda gledam i upijam. Kada to radimo trudimo se da smo "u objektu", da ga živimo. Samim tim, stadion Vojvodine je veoma teško raditi. Teško je ostati racionalan i realan, posle toliko odgledanih utakmica, toliko radosti i tuge. Ali to je sport i to je arhitektura.

Naravno, bitan je prevashodno komfor gledaoca, a onda se vraćamo na onu priču o spektaklu. Sport je sada biznis, fudbal posebno. Sport u kome su najveći obrti novca, jedan od retkih koji se nije pocepao po komercijalnoj osnovi. Zanimljivo. U narednim godinama biće zanimljivo gledati kakav će biti uticaj pandemije na takmičenja.

U ovo vreme prošle godine, zahvaljujući spletu okolnosti, imao sam priliku da mesec dana gledam utakmice na stadionima u Leverkuzenu, Gelzenkirhenu i Menhengladbahu i, kao vrhunac, utakmicu Atletika i Barselone na novom stadionu Vanda Metropolitano u Madridu. Svi stadioni su bili puni, sa po 50.000–80.000 gledalaca. To je divno. Kako dalje!? Šta će biti sa svim tim međuljudskim relacijama? Distanca? Maske? Sada na TV-u gledamo utakmice pred praznim stadionima. Tužno je to.

Šta je dobra atmosfera? Trudim se da svakog vikenda gledam uživo barem jednu fudbalsku utakmicu. Ako imam sreće, onda je gledam negde u inostranstvu i to je uvek spektakl. U Novom Sadu gledam Vojvodinu a gotovo svakog vikenda i neke utakmice lokalnih liga. E, to je prava atmosfera, tu je škola, tu je pivo, tu je gužva. Seoska utakmica je pravi fudbal, pravi spektakl na svoj način. Bude tu svega, ali to je život, to je duh jednog mesta ili jednog naroda.

Kako da atmosfera dođe do izražaja!? Zato smo tu mi – struka, koja to treba da pospeši, naglasi. Pitanje rasvete, ozvučenja, danas je toliko napredovalo da je to neverovatno. Sigurnosni sistemi takođe, poput detekcije rožnjače, na primer. Akustika je jako važna. Zahvaljujući akustici, na Bemax Areni smo uspeli da postignemo bolju atmosferu sa 2.500 gledalaca nego u velikoj dvorani SC Morača u koju staje 6.000 ljudi.

Glavni i večiti izazov je momenat "white elephants", kako bi rekao Džerant Džon, najveći teoretičar i um stadionske arhitekture. On govori o fenomenu „belog slona“, koji je svuda prisutan.

Fenomen velikih takmičenja, prevelikih objekata za to takmičenje, koje kasnije niko ne koristi, koji samo prave troškove i na kraju postanu ruine. Kako biti racionalan – glavni je izazov sportske arhitekture. Pogledajte Atinu posle Olimpijskih igara. Većina objekata je danas potpuno ruinirana a Olimpijada je gurnula ovu zemlju u recesiju.

A da li ste čuli nekada za engleski vaterpolo? Naravno da niste. Zato su oni bili pametni, napravili bazen koji je smanjen posle igara, kao i sam glavni olimpijski stadion. Ceo gornji nivo tribina su skinuli sa stadiona, rasporedili po okolnim seoskim terenima, a ako zatreba vratiće.

Srbija je u jednom momentu bila evropski, svetski i olimipijski šampion u vaterpolu a imala tek 7 olimijskih bazena u funkciji. Jedan Singapur je u tom momentu imao 42 bazena dimenzija za vaterpolo. To je fenomen našeg sporta. To se mora popraviti i mislim da težište mora da bude na manjim sredinama i amaterskom nivou sporta.

Poseban deo priče je ulaganje u mlađe kategorije i decu. Jako je teško bilo šta planirati kada nije jasna uloga struke u tom procesu. U savezima teško da ima sagovornika koji su stručni za pitanje investicija ili regulative u delu projektovanja sportskih objekata. Mislim da je situacija pogotovu loša po pitanju pravilnika za izgradnju sportskih objekata.

Srećom, postoji internet i sve se može pronaći.

Ovog momenta radimo punom parom na nekoliko kapitalnih sportskih objekata i to je ta najbolja škola. Uživamo u svemu tome. Želja nam je da napravimo nove iskorake u inostranstvo i na druga tržišta u ovom segmentu i radimo na tome. Nezaobilazni deo predstavlja stalna edukacija. Redovan smo učesnik vodećih skupova u ovoj oblasti. Sve glavne časopise sa ovom tematikom redovno dobijamo i čitamo, već godinama.

Sve! Mora tako. Arhitekta mora da prouči i pitanje osvetljenja i zalivnog sistema. I da predloži konstruktivcu ideje. Arhitekta i priča sa investitorom. Arhitekta mora i jednom direktoru stadiona ili čoveku iz jednog kluba da priča o stadionu, a to zaista ume da bude zanimljiv razgovor.

Definitivni lideri su Nemačka i Velika Britanija. Delimično i zato što ove dve zemlje imaju „razarače“ i aposlutne lidere u ovoj oblasti. Dve firme iz ovih zemalja su lideri, lobisti, pišu pravilnike, kreiraju trendove, rasadnik su kadrova, rade po celom svetu. Industrija globalizacije, ali neminovna stvar. Projekti su vrhunski i tu nema dileme, oni su sam vrh u ovoj oblasti.

Okruženje je specifična stvar. Svaka zemlja je imala i ima neke svoje specifičnosti. Ne želim da se poredimo, ali svakako da Srbija ima lepih iskoraka a još više potencijala.

 

Ovaj odgovor na žalost danas nema niko. Više nikada ništa neće biti isto.

 

E, ovo je pitanje svih pitanja. Ovo svako nekada ubaci u razmišljanje. Ja nemam odgovor. Mogu da kažem da su najbolje atmosfere na stadionima u Dortmundu i Valensiji, da je najlepši stadion Alijanc Arena u Minhenu ili Vanda Metropolitano, da neki lud duh postoji u Đenovi ili Moskvi... 

 

Projekat stadiona Fudbalskog kluba Vojvodina.

Nikako, naljutio bih se.